Милан Мажић о Сенаду Рамусовићу...

...

А онда, као гром из ведра неба, прозујала је вест која је потресла све кошаркашке раднике у Србији - умро је Сенад Рамусовић у 56. години живота.

Сви који смо Ћерка познавали били смо у неверици. Окретао сам телефоне колега покушавајући да од некога чујем како није истина, али узалудно.

Био је легенда српске судијске сцене. Упознао сам га још док сам био клинац и почињао да судим, а он тада судио лигу старе Југославије као један од водећих арбитара. Сачекао је нас млађе на Првој лиги тадашње Југославије, када је, иако без међународног знака, био један од носилаца судијске листе. Дочекао нас је као пријатеље, не као конкуренцију и убрзо нам је постао старији брат.

Желео је са нама све да подели, добро и лоше, да нам упути замерке и критике, али и подржи саветима у напредовању. Неке његове реченице вечно су ми остале урезане у сећање, као звезде водиље кроз моју судијску каријеру. Неке од њих постале су део неписаног кодекса који влада међу кошаркашким судијама и преноси се кроз генерације...

Сви ми навијамо или за Звезду или за Партизан, говорио је. Немогуће је да си из спорта и да ти један од два велика клуба није дражи. Али, кад се изађе на терен да се суди Дерби све се своди само на једну реченицу: Партизан се воли, а Звезда се чува... или обрнуто!

Неке од својих најтежих утакмица судио сам са њим. На терену је био насмејан, утакмице водио са лакоћом и шмеком који је тако добро знао да носи. Није му био битан изглед, била је битна одлука. А чак и када је било најтеже и највећа тензија, знао је да офарба линију и покаже свој омиљени знак, који смо сви ми млађи имали као додатно неписано правило у књизи механике.

Још и сада, убеђен сам, све колеге користе његову максиму као одговор на питање како је било на утакмици: Празни протоколи, љубим руке.... Са Рамусом није било примедби, чак и када је било грешака и проблема. Он је то решавао на само њему својствен начин, мирно и са осмехом.

Учио нас је Рамус и како да се понашамо ван терена, не само на њему. Облачење је морало да буде тип-топ. Можда ниси леп и висок, али можеш да купиш себи лепо одело и три беле кошуље, причао нам је. Беле кошуље на све иду, само кад су чисте и опеглане!

Немојте бити ко роботи, говорио нам је. Судија је живо биће и мора да покаже емоције. Остаће забележено и како је кроз шалу увек волео да каже: Које су три најважније ствари у кошаркашком суђењу: Исплата такси пре утакмице, туширање после и вечера!. И на тај начин нас је опуштао, уверавајући нас да ће и на најврелијим теренима све проћи како треба.

Пре шест година окачио је патике о клин и постао делегат на нашој првој лиги, а убрзо затим и на АБА лиги. Рамуса су ценили сви који су, још у доба еx-YУ са њим делили судијски хлеб, па је свако хтео да га има у свом тиму.

Увек нам је показивао адресар свог мобилног у коме није било нити једног јединог броја! Али, ако вам је неки број требао, Рамус је био жива енциклопедија и од њега сте информацију могли добити у тренутку. Он је људе држао у срцу и глави, а не у апарату, како је сам волео да каже.

Било је задовољство са њим ићи на утакмицу, јер је све било као по лоју од првог тренутка. Ћерко никад није каснио, поштовао је туђе време и ништа није препуштао случају. Провести време пре тешке утакмице са њим било је право опуштање, уз увек занимљиве приче из његове дуге каријере.

А после утакмице, чувено треће полувреме, у својој режији и на најбољем месту, где год то било на просторима старе нам Југе. Знао је Рамо сваку кафану као свој џеп, шта је специјалитет и шта се најбоље једе. Директно са врата ресторана, право у кухињу, да са куваром договори шта да се спреми. Јеловници нису били потребни.

И јуче је Рамус кренуо на утакмицу да буде делегат. Ка Чачку, на Јуниорско првенство Србије. Позлило му је у колима код Шаторње, а болница у Тополи била је предалеко да би било шта могло да се учини. Отишао је на последњи пут онако како је и живео: за кошарку и са кошарком.

Неверица је и данас међу нама, генерацијом коју је он подржавао и са којом се дружио: Ика, Чаја, Бане, Глиша, Обер... Не желимо да верујемо да у среду, када Рамус креће на свој последњи пут, неће бити са нама на некој од утакмица.

Тешко је завршити ову причу на било који начин. Надам се да је Ћерко на неким бољим теренима од јуче, да не пресуђује, као што никад није, него се дружи са неком бољом кошарком од ове земаљске. Јер, то је заслужио!

Нека те анђели чувају, пријатељу мој!